150 година СИТС-а

Мало је асоцијација на овим просторима које  се могу похвалити са век ипо дугим постојањем, као што је случај са нашом асоцијацијом. Камен темељац је ударен давне 1868. године са формирањем Техничарске дружине у Србији Обреновића, која се полако ослобађала од вишевековне турске доминације и где су тек започињали радови на обнови и изградњи, углавном реализовани од стране инжењера доведених из иностранства.

Кроз Србију је током 19 века продефиловало око шест стотина инжењера ангажованих на различитим задацима. Године 1863. почиње да ради Велика школа са Техничким факултетом са којег ће изаћи први образовани инжењерски кадрови у тадашњој Србији. То је време првих покушаја индустријализације у Србији, где се 1853. године оснива Војно технички завод у Крагујевцу као прво индустријско предузеће, а онда и две пиваре у Београду, Вајфертова и Бајлонијева.  Пред инжењере тога времена постављени су бројни задаци  међу којима су „прављење планова, предмера и предрачуна за грађевине на води и у води, подизање путева, ћуприја и стоваришта, канала, регулисање река, утврђивање обала, исушивање бара, премеравање и др.“

У време формирања Техничарске дружине у Србији је било око педесетак стручњака инжењера од чега велика већина у Министарству грађевина, по неколико њих у рударству и образовању, док је више од трећине радило ван Београда, као окружни инжењери и инжењери у рудницима.

Позив за оснивање Техничарске дружине“, потписан од стране четири угледна инжењера Емилијана Јосимовића, Јована Ристића, Косте Алковића и Димитрија Стојановића, објављен је у Србским новинама 11/23. јануара 1868. године. Оснивачка скупштина „Техничарске дружине“ одржана је 21. јануара (3. фебруара) 1868. године на Великој школи. За председника је изабран инжењер Емилијан Јосимовић, за потпредседника инжењер Михаило Г. Панић – професор Артиљеријске школе, за перовођу (записничара) инжењер Димитрије Стојановић, а за благајника инжењер Атанасије Вујић, из Министарства грађевина. Инжењер Фрањо Вшетечка, професор Артиљеријске школе, и професор Коста Алковић заступају са председником Дружину код власти. На другом састанку 1/13. фебруара одлучено је да Дружина организује јавна предавања,утврђено је да је уписано 35 редовних чланова.

Било је то свега деценију ипо, односно деценију након формирања британске Институције цивилних инжењера, односно инжењерских друштава формираних у Америци и Немачкој

Ова прва асоцијација техничке интелигенције на овим просторима је већ у своме Статуту дефинисала да се удруживање обавља «Ради усавршавања и бржег ширења техничких знања у Србији, а са њима упоредо, заната, трговине и индустрије.» Предмет рада «биће све теоретичне и практичне струке математичких и природних наука», а није нужно да чланови буду инжењери: «... дружина разуме под техничаром свакога, који се занима са теоријом или потребом математике или природних наука». Као садржина рада предвиђа се «усмено договарање и измењивање мисли о предметима своје радње», надаље, «прикупљање техничарске терминологије ради лакшег споразумевања и њеног популирања», затим, «предвиђање и оригинално писање чланака и књига и то, како научних за специјалисте, тако и популарних за народ». Предвиђена је и публицистичка делатност: «Дружина ће издавати периодични лист, чим довољно грађе и материјалних средстава прибавила буде, да би у њему свеколико своју радњу објављивала». Дружина ће такође давати «вештачке савете и оцене по предметима своје радње свима уопште, који је од ње захтевали буду», а предвиђен је и одређени тржишни моменат: «Ако би се тиме који од чланова користио, онда ће од те користи уложити 20% у дружинску касу.»

Дружина је током година смањила своје активности да би се крајем 80-их година са привредним развојем, повећањем броја инжењера у Србији (око 200), отварањем српске железнице и нараслом тражњом за инжењерским интервенцијама појавиле иницијативе за оживљавање рада и интензивније инжењерско окупљање.

Године 1890. године започело је са радом Удружење српских инжењера. Први редовни Главни скуп Удружења српских инжењера одржан је 20. маја 1890. године. Истом је присуствовало 70 инжењера. На скупу је изабрана стална Управа Удружења са председником Миливојем Јосимовићем, професором Велике школе и министром грађевина на челу. За потпредседника изабран је инжењер Марко Ђурковић, начелник Инжењерског одељења Министарства грађевине; за деловођу инжењер Андра Ј. Стевановић, професор Велике школе; за заменика деловође инжењер Јефта Т. Стефановић, инжењер Министарства грађевина; за благајника инжењер Атанасије Вујић, начелник Архитектонског одељења Министарства грађевина; за књижничара (и заступника благајника) инжењер Миша Марковић, инспектор Дирекције Српских државних железница.  Чланови Управе су били и Влада Тодоровић, Љуба Николић и Никола Стаменковић. На овом скупу је између осталог одлучено и да Српски технички лист постане знанично издање Удружења и за његовог уредника изабран је Никола Стаменковић професор Велике школе.

Удружење 1895. године Удружење мења свој назив и постаје Удружење српских инжењера и архитеката. Његов рад крајем 19 и почетком 20 века обележиће напори на изради програма грађевинских радова, заштити интереса инжењера чланова, бављење проблематиком електричног осветлења, грађења јавних зграда,, водовода, железнице, даваље сугестија и примедби на нацрте различитих закона,успостављање сарадње са инжењерскихм асоцицјацијама других земаља, издавачкој делатности, формирању стручне библиотеке и изградњи Дома инжењера.

Последњи састанак Удружења одржан је пред рат, 1914. године. Пред крај рата у Солуну излазе два броја Српског техничког листа (15. јула и 24. септембра 1918). Покренули су га инжењери и архитекти који су се тамо налазили. Наиме, највећи број инжењера; до краја 1915. године налазио се ван земље. Углавном су били уз војску, затим у Енглеској, Француској, Италији и Швајцарској. Први знаци оживљавања рада Удружења јављају се у априлу 1918. године. Већи састанак заказан је за 23. април у Солуну, у згради српске гимназије, а сазвао га је инжењер Сретен Бурмазовић, члан Управе пре рата. Главна скупштина одржана је 10. и 11. јуна 1918. године у Солуну. У то време, према подацима са скупштине, од 463 инжењера колико их је било, њих 328 били су чланови Удружења. У земљи је остало 79, на солунској територији био је 231, у савезничким земљама и Швајцарској 91, за 62 нема података, а умрла су 23 члана.

Одмах по завршетку Првог светског рата инжењери тадашње Југославије приступају оснивању своје организације, заједничком сарадњом на уједињењу свих инжењерских друштава у јединствено удружење за целу државу. Већ септембра 1919. године, на оснивачкој скупштини у Београду, инжењери и архитекти из свих крајева Југославије прихватају оснивање Удружења југословенских инжењера и архитеката (УЈИА). Поздравну реч имао је најстарији члан београдске секције, проф. Милан Андоновић, а за првог председника изабран је проф. Коста Главинић. На скупштини су изабрани Одбори за техничко законодавство, техничку наставу, издавање техничких списа и Одбор за техничку терминологију. Истовремено са оснивањем Удружења, почиње да излази нови стручни часопис под називом Технички лист.

У оквиру Удружења југословенских инжењера и архитеката деловало је, приликом оснивања, пет покрајинских секција (српска, хрватска, Љубљане, Далмације и Сарајева). Секције Нови Сад и Скопље конституисане су 1920. године, а Секција Ниш 1932. године

Удружење је водило бригу о заштити сталешких интереса својих чланова: материјалном стању инжењера у државној служби, заштити назива инжењер и архитекта, заштити пензионисаних инжењера, положају цивилних инжењера и архитеката и другом. Активно је учествовало у свим питањима од интереса за струку као што су електрификација земље, законска регулатива и сл. У оквиру његовог рада донете су бројне резолуције попут оних о општем грађевинском закону, о искоришћавању водних снага, о електрификацији, о питању странаца у техничкој служби и о побољшању положаја инжењера и архитеката у државној служби, о стању упривреди и сл.

Удружење југословенских инжењера и техничара престало је да постоји под овим именом 1939. године, када је на главној годишњој скупштини у Новом Саду претворено у Савез инжењерских друштава Краљевине Југославије. Прва скупштина новог Савеза одржана је наредне године у Скопљу. За председника је изабран Боривоје Ђуричић, а за секретара Ђорђе Лазаревић. Треба истаћи имена неких чланова који су, у том периоду, дали допринос развоју нашег грађевинарства. То су били: Кирило Савић, Милутин Миланковић, Милан Нешић, Милан Луковић, Петар Мицић, Миладин Пећинар, Драгомир Андоновић, Мијат Тројановић, Ђорђе Лазић, Бранко Жежељ и многи други.

У току Другог светског рата функционисање асоцијације, као што је било у предратним оквирима, је било онемогућено. Велики број њених припадника је поред специфичног ангажовања на одговарајућим техничким задацима и различитим пословима, био и у првим борбеним редовима.

У  новембру 1944. године, на иницијативу групе инжењера и техничара, у оквиру Народног фронта организован је велики скуп инжењера и техничара, на коме је основан Јединствени народноослободилачки фронт инжењера, архитеката и техничара – ЈНОФИАТ. На том скупу закључено је да се све родољубиве снаге из редова техничке интелигенције ставе на располагање народноослободилачкој војсци и Народном фронту, у раду на обнови и изградњи земље. Седиште Јединственог народноослободилачког фронта инжењера, архитеката и техничара био је Београд, а делокруг рада била је целокупна слободна територија Југославије. У том периоду обнављане су фабрике, давана техничка решења за градњу, поправљана оштећена машинска постројења у фабрикама на ослобођеној територији. Овако организовани ЈНОФИАТ престао је да ради маја 1945. године, али је још интензивнији рад наставио у оквиру Савеза синдиката Југославије.

Од маја 1945. до краја године радило се у оквиру Савеза синдиката привредно-управних и техничких установа. Међутим, већ крајем тог периода показало се као нужно да је ипак неопходно формирање посебне инжењерско-техничарске организације. Због тога су крајем 1945. године у Србији, а почетком 1946. и у осталим републикама, одржане оснивачке скупштине републичких друштава инжењера и техничара. Тако је, на иницијативу председника републичких друштава инжењера и техничара, у марту 1946. у Загребу одржан I конгрес инжењера и техничара Југославије на коме је формиран и Савез друштава инжењера и техничара народних република Југославије.

У складу са тада важећим прописима, група инжењера из Србије организовала је Оснивачки радни састанак у Београду и договорила се да поднесе захтев Министарству унутрашњих послова Србије за формирање Друштва инжењера и техничара Народне Републике Србије. Министарство унутрашњих послова Народне Републике Србије, Решењем под I бр. 18181 од 28. децембра 1945. године, даје сагласност за рад и региструје Друштво инжењера и техничара Народне Републике Србије.

Изборна скупштина Друштва инжењера и техничара НР Србије, одржана је у Београду 30. децембра 1945, у присуству 358 инжењера и техничара из свих крајева Републике.Тиме је и званично почео послератни рад инжењерско-техничарских организација Србије, као првог формираног Друштва инжењера и техничара у тадашњој Југославији. На овој скупштини усвојена су и прва Правила (Статут) инжењера и техничара НР Србије. За првог председника Друштва инжењера и техничара НР Србије изабран је проф. Ђорђе Лазаревћ, дипл. инж. грађевинарства. За рад Друштва у првим данима након његовог оснивања карактеристична је консолидација организација у свим регионима Републике и оснивање бројних подружница широм Србије.

Данас Савез инжењера и техничара представља модерну и снажну асоцијацију која има 42 колективну чланицу и више хиљада индивидуалних чланова. Његове активности су усмерене на заштиту статуса инжењера у  заједници, на њихову перманенту едукацију кроз организовање бројних конгреса, конференција, саветовања, семинара, научних скупова, обука, реализацију стручних испита, издавачку делатност, праћење најновијих токова, када се ради о инжењерској струци у европским и светским оквирима.

Савез има развијену сарадњу са бројним министарствима која подржавају његове активности, високобразовним институцијама, привредним субјектима. Има развијену међународну сарадњу базирану пре свега на билатералним споразумима потписаним са инжењерским асоцијацијама других земаља. Члан је FEANI Европске федерације националних инжењерских асоцијација.Оснивач је Инжењерске академије Србије и има развијену сарадњу са Инжењерскок комором Србије. Активно партиципира у решавању свих питања која се односе на инжењерску струку и и даље настоји да омасови асоцијацију и да нашим инжењерима омогући да у потпуности прате све светске токове, као и да се њихова вредност и квалификације препознају у ширим оквирима, реализујјући на тај начин циљеве који су зацртавани у Устројствима свих асоцијација, почев од Техничарске дружине, на чију се традицију наслања и чију историју баштини као своју.