Знамените личности
Никола Тесла (1856-1943)
Никола Тесла је најпознатији српски и један од највећих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Основну школу завршио је у Смиљану, а Нижу реалну гимназију у Госпићу. На студије електротехнике у Политехничку школу у Грацу креће 1875. године. Из Граца прелази да студира на Политехничкој академији у Прагу, али студије не приводи крају. Године 1884. одлази у Сједињене Америчке Државе, у Њујорк, и тамо започиње своју богату проналазачку каријеру. Аутор је и изумитељ више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега највише у области електротехнике. Најзначајнији проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони и синхрони мотор и Теслин трансформатор. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — Тесла. Први је почасни члан Удружења српских инжењера од 1892. године.
Милутин Миланковић (1879-1958)
Jедан од најзначајнијих српских научника, који се истакао у низу научних дисциплина – математици, климатологији, метеорологији, астрономији, геологији, геофизици, географији и грађевинарству. Рођен је у Даљу. Реалну гимназију завршио је у Осијеку 1896. године, након чега се уписује на студије грађевине у Бечу, које завршава за шест година са најбољим оценама. Докторира 1904. године на Високој техничкој школи у Бечу. Године 1909. постаје ванредни професор Београдског универзитета на Катедри примењене математике, да би од 1919. године, као редовни професор, предавао Небеску механику на Филозофском универзитету. Године 1920. у Паризу објављује књигу под називом „Математичка теорија топлотног феномена узрокована сунчевим зрачењем“, а 1923. године предлаже реформу јулијанског календара, која је прихваћена од стране Православне цркве. Направио је најтачнији календар, по коме тропска година траје 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Године 1939. године започео је своје животно дело у коме је објединио сва проучавања која је записивао у књигама и свескама. До 1951. године обављао је и функцију директора Астрономске опсерваторије у Београду. Био је редовни члан САНУ, а од 1948. до 1958. године и њен председник. Године 1979. године, један астероид је добио име „1605 Миланковић“.
Љубомир Клерић (1844-1910)
Рођен је у Банатској Суботици. По завршетку основне школе у родном месту, прелази са родитељима у Београд, где завршава Прву мушку београдску гимназију. Године 1862. се уписује на Технички факултет Велике школе и завршава две године студија. Као државни стипендиста наставља школовање на Рударској академији у Фрајбургу, на којој је и дипломирао. У почетку је радио у Рударском одељењу Министарства финансија Кнежевине Србије на истраживању рудишта на Руднику и Космају. На Авали (Шупља стена) је 1882. године пронашао лежиште живе. Патентирао је много проналазака у рударској струци као што су, на пример, размерник, бушилица за дубоке бушотине, направа за ломљење камена итд. Редовни члан Српског ученог друштва постао је 1871, Српске краљевске академије 1887. године, а био је и професор на Великој школи. За министра просвете и црквених дела постављен је 1895, за министра народне привреде 1897, а нешто касније постао је и члан Државног савета. Био је почасни члан Удружења српских инжењера.
Емилијан Јосимовић (1823-1897)
Рођен је у Старој Молдави. Основну школу завршио је у Карансебешу, средњу у Лугошу, а студије филозофије и технике у Бечу. По завршетку студија 1845. године дошао је у Београд, где је прво радио као професор на Лицеју, а затим на Артиљеријској и Великој школи. Био је ректор Лицеја 1849/50. године, као и Велике школе 1874/5 и 1876/7. године. Јосимовић је написао прве високошколске уџбенике у Србији из тригонометрије, математике, механике, геометрије, нацртне геометрије и перспективе, као и уџбеник о грађанској архитектури и грађењу путева.
Сматра се родоначелником урбанистичке струке у Србији. Најзначајније дело Емилијана Јосимовића је “Објашњење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у Шанцу” рађен од 1864. до 1867, године када је Београд званично постао слободан град. План се односио на простор данашњег најужег центра града. Био је члан Српског ученог друштва (СУД), почасни члан Српске краљевске академије (СКА) и први председник Техничарске дружине 1868. године.
Тодор - Тоша Селесковић (1856-1901)
Инжењер и први српски конструктор алатних машина, хидроелектричних и парних централа и пројектант војне индустрије. Рођен је у Београду, у коме је завршио гимназију. Студије започиње 1872. године на Техничкој школи у Франкенбергу, а завршава их на Високој техничкој школи у Карлсруеу. У Србију се враћа 1881. године и запошљава се у Војном заводу у Крагујевцу. Поверено му је да пројектује и отпочне производњу пушчане и топовске муниције. Пуних седам година пре него што је Београд добио електрично осветљење, 1884. године, Тоша Селесковић гради електричну централу и уводи електрично осветљење у крагујевачку фабрику. Пројектовао је прве парне млинове у Крагујевцу; испитивао коришћење водене снаге Дунава и Ибра; канализацију и водовод у градовима Србије и пратећу индустрију керамичких цеви за водовод и канализацију; увођење електричног осветљења и трамвајског саобраћаја у Шапцу и Зајечару; бањска купатила у Врњачкој Бањи; основао и организовао Удружење занатлија Србије. Године 1892. прешао је у Београд као директор управо изграђеног Водовода, а од 1895. године предаје Механичку технологију као професор Техничког факултета Велике школе. Сматра се родоначелником производног машинства у Србији. Један је од иницијатора оснивања Удружења српских инжењера 1890. године, касније и његов председник. Био је ангажован у индустријализацији Србије. Залагао се за стварање домаћег привредног капитала преко деоничарског друштва, уместо увођења страног, а као народни посланик ватрено се борио против корупције.
Милош Савчић (1865-1941)
Био је један од најсвестранијих инжењера свог времена, који је својим разнородним деловањем превазишао уобичајено поимање техничког стручњака. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је Свилајнцу, а у Београду је 1885. завршио Реалку. У Минхену је завршио Високу техничку школу 1889. године, где проводи две године као чиновник државних железница, да би се потом вратио за Београд. Основао је Инжењерско - архитектонску канцеларију у Београду деведесетих година 19. века. Бавио се пројектовањем првенствено привредних објеката. Тако је на самом почетку професионалног пута остварио и једно од својих најуспешнијих дела – комплекс Београдске кланице. Успешним градитељским подухватима доказао је оправданост своје вере у домаће стручњаке. Почетком 1900. године откупљује државну шуму “Тара” и изграђује прву парну стругару у Србији - која је била лоцирана на територији Београда. Изградњу пруге Ниш – Књажевац започео је 1911. године, а до почетка Првог светског рата је завршио скоро све радове на њој, са преко изграђених 30 тунела и 20 мостова. Постаје сувласник Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Покренуо је Фабрику вагона (данашњи 14. Октобар) и основао Фабрику лима у Земуну. Био је градоначелник Београда и највећи дародавац за изградњу Дома инжењера.
Јован Илкић (1857 - 1917)
Рођен је у Земуну, где је учио Реалку, а на Одсеку за архитектуру Академије за пластичну уметност у Бечу дипломирао је 1883. године. Поред редовне дужности у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, био је и дворски архитекта краља Милана, а имао је и приватни биро. Пројектовао је око 100 јавних и приватних грађевина у Београду. Његово најмонументалније дело је Народна скупштина (грађена је од 1907. до 1936. године). Пројектовао је и Хотел „Москва“, као и кућу Алексе Крсмановића на Теразијама.
Јелисавета Начић (1878-1955)
Године 1890. завршила је Архитектонски одсек Техничког факултета Велике школе и запослила се као цртач у Министарству грађевина. Због тадашњих прописа, као жена није могла да постане указни чиновник, па је као архитекта прешла у Београдску општину.
Основна школа код Саборне цркве је њено најзначајније дело. Урадила је и пројекат цркве Александра Невског, али он је, уз измене, реализован тек после Првог светског рата. Била је прва жена члан Удружења. После Првог светског рата више није радила као архитекта.
Момир Коруновић (1883-1969)
Рођен је 1883. године у Глоговцу код Јагодине. Студије, на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, завршио је 1906. године, а усавршавао се у Паризу, Риму и Прагу. Најисктакнути је градитељ националног стила у међуратној архитектури. Једна од главних одлика његовог градитељства је декоративна орнаментика фасада. Аутор је 83 реализована пројекта, од чега највише цркви и соколских домова. У периоду од 1907-1947. године, радио је у Министарству грађевина и пројектовао преко 40 јавних и државних грађевина. Као инжењеријски стручњак и официр српске Треће армије био је учесник у пет битака и носилац је Обилићеве медаље за храброст. Нека од његових најзначајнијих градитељских достигнућа су у Београду и то Зграда Поште код Железничке станице, Музеј ПТТ-а (Палата управе Поште), Сеизмолошки завод, зграда Старог ДИФ-а и Црква св. Петке на Калемегдану.
Никола Пашић (1845 -1926)
Рођен је у Зајечару. Уписао је Технички факултет Велике школе у Београду. Студијe је завршио на Политехничкој школи у Цириху 1872. године. После једногодишње праксе на прузи Будимпешта Беч, 1873. године се враћа у земљу и запошљава у Министарству грађевина. Политичку каријеру започео је као народни посланик у Зајечару, да би од 1921. до 1926. године био премијер Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Иако се у својој каријери јако кратко бавио инжењеррским послом, подржавао је рад Удружења југословенских инжењера и архитеката и својим утицајем и новчаним средствима. Уписан је у књигу добротвора Удружења.
Кирило Савић (1870-1957)
Рођен је у Ивањици, где је похађао основну школу. Првих шест разреда гимназије завршио је у Ужицу, а преостала два у Београду. На Грађевинском смеру Техничког факултета у Београду дипломирао је 1892. године. По завршетку Факултета, одлази у Берлин, на даље усавршавање, на Високој техничкој школи, коју завршава 1896. године. По повратку у Београд упућен је од стране Министарства у Русију где се бави пројектовањем и грађењем великих железничких пруга и објеката. По повратку постаје професор Техничког факултета у Београду, а затим начелник Управе за грађење железница. Био је твoрaц и oснивaч пoсeбнe шкoлe прojeктoвaњa и изгрaдњe жeлeзницa нa Грaђeвинскoм oдсeку Teхничкoг фaкултeтa Унивeрзитeтa у Бeoгрaду. Посебан допринос остварио је у области метода савременог пројектовања и грађења железничких пруга и путева. Активно је учествовао у изради студија и пројеката за изградњу важних железничких саобраћајница: Брчко - Бановићи, Шамац - Сарајево, Сарајево - Плоче и Београд – Бар. Његов допринос научном развоју железница и железничке технике је огроман о чему сведоче многобројна научна и друштвена признања. Био је члан Уставотворне скупштине. и министар без ресора у Влади Југославије. За дописног члана САНУ изабран је 18. марта 1948. године а за почасног доктора техничких наука промовисан је 9. јуна 1950. године. Био је председник УЈИА.
Драгиша Брашован (1887-1965)
Рођен је у Вршцу. Студије архитектуре завршава 1912. године на Архитектонском факултету у Будимпешти, где ће наредних шест година радити у једном реномираном архитектонском студију. По повратку у земљу прво је био градски архитекта у Великом Бечкереку, да би са радом наставио у Студију „Архитект“у Београду чији је био сувласник, а касније у сопственом архитектонском студију. Брашован је један од пионира српске модерне архитектуре. У његова најзначајнија дела спадају: зграда Владе Војводине (Бановина) у Новом Саду, зграда Команде ваздухопловства у Земуну, зграда Државне штампарије и Хотел „Метропол“ у Београду. Њему се приписује и накнадно дорађен пројекат фасаде Дома инжењера Србије.
Добривоје Божић (1886–1967)
Гимназију је завршио у Крагујевцу, а машинску технику је завршио у Дрездену. Године 1911. запослио се као инжењер у главној радионици Дирекције СДЖ у Нишу. Уочивши недостатке дотадашњих кочионих система, од почетка своје инжењерске каријере радио је на конструкцији новог типа железничких кочница. Прве пробе извео је непосредно пре почетка Првог светског рата, а наставио их је по његовом окончању. Године 1922. Министарство саобраћаја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца усвојило је Божићеву кочницу за наше Државне железнице. Године 1928. Божићеву кочницу је признала Међународна унија железница, а коришћена је у Југославији, Чехословачкој, Швајцарској, Француској, Пољској, Румунији и Манџурији. Готово све доцније конструкције железничких кочница произашле су из Божићеве идеје.
Никола Добровић (1897-1967)
Рођен у Печују. Студије архитектуре започео је у Будимпешти 1915. године. Након прекида, због Првог светског рата, наставио их је на Одсеку за архитектуру на Чешком техничком универзитету у Прагу, где је дипломирао 1923. године. Професионалну каријеру почиње у Прагу, где остаје до 1934. године, када се враћа у земљу. Након II светског рата био je начелник Архитектонског одељења савезног Министарства грађевина, директор Урбанистичког завода НР Србије, директор Урбанистичког завода Београда и главни архитекта града, као и редовни професор за урбанизам на Архитектонском факултету у Београду. Био је члан САНУ од 1961, а ЈАЗУ од 1963. године. Добитник је више одликовања највишег ранга, Седмојулске награде, Октобарске награде града Београда и других признања. Иза њега је остало више значајних архитектонских остварења, међу којима се издаваја зграда Државног секретаријата народне одбране у Београду- Генералштаб. Био је председник Друштва инжењера и техничара Народне Републике Србије.
Бранко Жежељ (1910-1995)
Рођен је у Бенковцу, средњу школу завршио је у Сплиту, а факултетско образовање стекао на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. Дипломирао је 1932. године, након чега се запошљава као инжењер-пројектант у Министарству грађевина-Одсек за мостове. Други светски рат провео је у немачком заробљеништву, у логору Баркенбирк. После рата постављен је за шефа Одсека за мостове Савезног министарства грађевина, да би од 1948. па до 1953. био на месту директора Савезног грађевинског института. Године 1966. изабран је за председника Научног савета Института за испитивање материјала СР Србије. Био је редовни професор Грађевинског факултета у Београду, а од 1968. године и редовни члан САНУ.
Жежељ је оснивач Опитне станице за преднапрегнути бетон. Радећи на проблематици бетонских реакторских судова под притиском, успешно се ангажовао на конструкцији, преднапрезању, топлом бетону, толлом и двозидном суду. Радио на развијању замисли изградње великих гредних мостова без употребе скеле. После првог моста од преднапрегнутог бетона, преко Смаилске реке код Краљева, изграђено је више великих мостова изведених у истој техници, који су у то време по својим димензијама били рекордери у свету: мост на Тиси код Титела, на Дунаву код Новог Сада и код Бешке. Касније је ова технологија употребљена за градњу великог броја значајних мостова у свету. Поред мостова, његови патенти су нашли широку примену и код изградње великих хала. Дао је 30-так оригиналних патентираних решења и пројектовао преко 60 објеката међу којима се издваја Хала 1 Београдског сајма, урађена у сарадњи са Милорадом Пантовићем и Миланом Крстићем.
Миладин Пећинар (1893-1973)
Рођен је у Љубишу, у коме је завршио основну школу. Након завршене Гимназије у Ужицу, 1912. године уписије се на Грађевински одсек Техничког факултета. Школовање, прекинуто Балканским ратовима и Првим светским ратом, наставља на Примењеној школи за грађевинске инжењере у Риму, а затим на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду, који завршава 1921. године. Већ на почетку професионалне каријере опредељује се за хидротехнику. Његов Биро за пројектовање грађевина на води, основан 1925. године, званично престаје са радом 1944. године. Од 1945. до 1948. године запослен је, прво у Министарству грађевина, а затим у Савезном хидрометеоролошком заводу. Крајем 1948. године бива изабран за ванредног професора, а 1951. године и за редовног професора на Катедри за хидротехнику Техничког факултета, где остаје до пензионисања 1963. године.
Пројектовао је лучну брану „Матка“ на Трески са хидроелектраном Св. Андреја; хидроелектране: „Нови Пазар“, „Темштица“ код Пирота, „Чечево“ код Косовске Митровице, мини-хидроелектране Врело код Бајине Баште и „Црни Тимок“ код Бољевца; водоводе у Скопљу, Ужицу, Тетову, Београду и Обреновцу са идејним решењем уређења Обреновачке бање. У области минералних вода има више успешних студија и остварења: Буковичка Бања, Нишка Бања, Паланачки Кисељак и Врњачка Бања,
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1959. године, а за редовног 1963. године. Академик Миладин Пећинар носилац је Албанске споменице и бројних државних одликовања највишег ранга. Добитник је 7. јулске награде, Награде АВНОЈ-а, Октобарске награде града Београда и др. бројних признања.
Извор фотографија: САНУ, СИТС, Wikipedia